Priuštio mi je studiranje na Medicinskom univerzitetu u Beču, kupio mi stan, obezbedio sve… Kaže da sam ja njegova mezimica i da nikada neće da mi fali mama koja nas je ostavila čim sam se ja rodila. Mi živimo sami i nikada nam niko nije pružio bilo kakvu pomoć.
Sve je on sam stvorio… Radio je u Parizu, na građevini 10 sati dnevno, sedam dana u nedelji i tako 8 godina, dok nije sakupio dovoljno novca da otvori svoju građevinsku firmu.
Sada živimo u Beču, i Beogradu… Kako kada, zbog posla i mog fakulteta. Svi mu se dive, jer retko koji muškarac bi podigo sam dete sa 22 godine. Baku i deku nemam, poginuli su mladi, sa mamine strane, da ne čujem za njih… Nema braću, nema sestre …
U bukvalnom smislu nema nikog, samo mene! Volim ga previše na ovome svetu, i skoro me je tako raznežio kada mi je rekao, “Elea, sviđa mi se jedna gospođica. Šta misliš? Da je pitam da izađemo?”
BILA SAM PRESREĆNA U TOM TRENUTKU! SAMO ŽELIM DA MOJ TATA BUDE NAJSREĆNIJI NA SVETU I DA MU NIŠTA NE FALI.
0 komentari:
Objavi komentar