MUŽ I JA ODVELI SMO ČETRNAESTOMJESEČNU BEBU U PARK.... U BLIZINI JEDNE PRAZNE LJULJAŠKE...

Muž i ja odveli smo četrnaestomesečnu bebu u park. U blizini jedne prazne ljuljaške stoji dečak koji nema više od 7 godina. Prilazim i stavljam bebu na ljuljašku, a on u ruci drži pola pakovanja keksa i nudi moje dete.

 

Pruža ruku meni da uzmem i tada vidim da su mu ručice prljave, jakna pocepana a pantalone pohabane. Uzimam keks i dajem svom detetu. On pridržava ljuljašku i pomaže mi da je ljuljam. Pita me koliko je sati? Da li ima 12? Odgovaram mu da nema i pitam ga da li tad roditelji dolaze po njega. Kaže mi da mu je čika iz obližnje pekare rekao da dođe u jedan.

Svakog dana ide u tu pekaru, odnese džak sa đubretom do kontejnera, a on mu zauzvrat da dve kese starog peciva. Ne mogu da vam opišem kolika me je tuga oblila u tom trenutku! Pitam ga da li je gladan i da li bi zeleo da mu kupim neko pecivo, a on sleže ramenima i kaže mi:”ako hoćeš” uz stidljivi osmeh. Iste sekunde odlazim do pekare i kupujem mu rol-viršlu. Vraćam se i dajem mu.

NIKADA U ŽIVOTU NEĆU ZABORAVITI NJEGOV OSMEH!